29.05.2024.
„Budite se, tako, u nekoj staroj kući u srcu Srbije, odlazite u kuhinju kod domaćina, a oni vam iznose nešto tako retko u belom svetu: slatko od trešanja, zamagljenu čašu hladne vode i majušnu čašicu domaće prepečenice. Tako započinje dan u Srbiji... I gle čuda! Te trešnje, ta mala zlatasta sunca poslužena sa ljubavlju, što se presijavaju u sićušnoj staklenoj činijici, spiraju istog časa gorki ukus promašenosti i uzaludnosti na vašim nepcima... One vam ponovo vraćaju odavno izgubljeni ukus blagoslovene bliskosti i dobrote…“ pisao je Momo Kapor.
Slatko je definitivno nešto što morate da probate ako do sada nikada niste imali priliku.
Gotovo 200 godina slatko je bilo simbol srpske gostoljubivosti, ona poruka dobrodošlice koja je iz srca nuđena svakom dragom gostu. Prema starom srpskom običaju, kada gost dođe u posetu, čim se raskomoti i sedne, domaćica ga ponudi slatkim i čašom sveže vode. Obično je jedna kašičica dovoljna ali, ako vam se ukus dopadne ili ako vam domaćica kaže da uzmete još, slobodno se poslužite još jednom. Nakon toga otpijte vode iz čaše koliko vam prija i u nju ubacite upotrebljenu kašičicu. Posle slatka obično slede turska kafa i čašica dobre rakije.
Preteča slatkog je voće u medu koje je iz Vizantije stiglo u srpsku srednjovekovnu kuhinju. Otkrićem šećera i njegovom proizvodnjom, započeto je kuvanje slatka na Mediteranu. Osim Srba, na isti način spremaju ga i Grci, Cincari, Jevreji, Makedonci i Bugari. Severna granica rasprostiranja ovog običaja su Sava i Dunav, pa se u Vojvodini od voća pravi kompot, a ne slatko. Od sredine 20. veka, običaj spremanja i služenja slatkog voća preuzima pretežno seosko stanovništvo, pa se sada na selu kuva više nego u gradu.
„Slatko je deo čaršijskog života i običaja, a u Kraljevu ga prvi pominje novinar Adam Smit 1895. godine. I danas se, u svakoj kući koja drži do tradicije kuva slatko. Nekada je darivano u specijalnim prilikama i bilo je cenjeno kao poklon. Karakteristično je za građanske kuće u Srbiji sve do sredine 20. veka, kada se umeće kuvanja slatka prenosi na selo, gde se danas kuva više nego u gradu“, priča istoričarka umetnosti Marina Lukić Cvetić.
Slatko je definitivno nešto što morate da probate ako do sada nikada niste imali priliku.
Gotovo 200 godina slatko je bilo simbol srpske gostoljubivosti, ona poruka dobrodošlice koja je iz srca nuđena svakom dragom gostu. Prema starom srpskom običaju, kada gost dođe u posetu, čim se raskomoti i sedne, domaćica ga ponudi slatkim i čašom sveže vode. Obično je jedna kašičica dovoljna ali, ako vam se ukus dopadne ili ako vam domaćica kaže da uzmete još, slobodno se poslužite još jednom. Nakon toga otpijte vode iz čaše koliko vam prija i u nju ubacite upotrebljenu kašičicu. Posle slatka obično slede turska kafa i čašica dobre rakije.
Preteča slatkog je voće u medu koje je iz Vizantije stiglo u srpsku srednjovekovnu kuhinju. Otkrićem šećera i njegovom proizvodnjom, započeto je kuvanje slatka na Mediteranu. Osim Srba, na isti način spremaju ga i Grci, Cincari, Jevreji, Makedonci i Bugari. Severna granica rasprostiranja ovog običaja su Sava i Dunav, pa se u Vojvodini od voća pravi kompot, a ne slatko. Od sredine 20. veka, običaj spremanja i služenja slatkog voća preuzima pretežno seosko stanovništvo, pa se sada na selu kuva više nego u gradu.
„Slatko je deo čaršijskog života i običaja, a u Kraljevu ga prvi pominje novinar Adam Smit 1895. godine. I danas se, u svakoj kući koja drži do tradicije kuva slatko. Nekada je darivano u specijalnim prilikama i bilo je cenjeno kao poklon. Karakteristično je za građanske kuće u Srbiji sve do sredine 20. veka, kada se umeće kuvanja slatka prenosi na selo, gde se danas kuva više nego u gradu“, priča istoričarka umetnosti Marina Lukić Cvetić.
Dr Lidija Cvetić Vučković ističe da su mnogi putopisci koji su u 19. veku prošli Srbijom zabeležili obavezno posluženje slatkim i vodom.
- Tako je Oto Dubislav Pirh, prilikom posete Srbiji 1829. zapisao u svom putopisu da „u kući beogradskog trgovca žena donosi ritopečkog vina, voće, i slatko koje ovde veoma dobro prave“, dok je Feliks Kanc, opisujući srpsku slavu, naglasio da se u kući ministra, profesora, bankara, oficira, advokata i lekara, kao i u kući najskromnijeg trgovca i zanatlije, posetiocima za dobrodošlicu služe upravo slatko i kafa – naglašava dr Cvetić Vučković, programski direktor „Muzeja slatka“.
Da, dobro ste pročitali - „Muzej slatka“, otvoren 2016. godine u porodičnoj kući Cvetića u centru Kraljeva, jedinstveni je muzej posvećen je kolekcionarskoj, konzervatorskoj, izlagačkoj i radioničarskoj delatnosti a sve sa željom da se očuva, a ujedno i promoviše srpsko kulturno i gastronomsko nasleđe.
„Sve do današnjih dana kuva se slatko, građanski specijalitet, tradicionalna srpska poslastica, svojevrsni ambasador porodičnog doma, koje se služi gostima u znak dobrodošlice i gostoprimstva. Najbolje se čuva na šifonjeru da ga ne dohvate deca i to u spavaćoj sobi koja se uglavnom ne greje, pa je tako lakše duže ga sačuvati“, kako se može saznati u „Muzeju slatka-Kući Cvetića“.
A evo kako su naše bake pripremale slatko:
„1.Prvo jedno malo objašnjenje. Ovaj recept vredi za svo voće, osim šljiva i kajsija (marelice). Za šljive počnite od prvog koraka, za ostalo voće od drugog.
Drugo: uvek radite slatko samo od jednog voća, ja ću dole opisivati različite postupke kod različitog voća, nemojte misliti da se meša.
2.U hladnu vodu umešajte živi kreč. Šljive ili marelice oljuštite i spustite na par sekundi u krečnu vodu. Zatim ih izvadite i isperite hladnom vodom. Tako vam neće pocrneti tokom kuvanja. Za svo ostalo voće preskočite ovaj korak
3.U dovoljno veliku šerpu stavite šećer, i dve čaše vode uključite da provri, i nastavite kuvati.
4.Za to vreme oljuštite dunje i rendajte ih u posudu u kojoj se nalazi hladna voda, inače će vam dunje potameti. Ako imate koštunjavo voće, izvadite koštice tako da ne razvalite plod. Moja mama to radi zihernadlom :-).
5.Kada su dunje izrendane, ili koštice poveđene, dunje ocedite i dodajte u kljucalo šerbe (mešavinu vode i šećera koja vam kuva na ploči) Crveno voće nemojte gnječiti. Kuvajte, konstantno mešajući na lagoanoj vatri, dok se ne zgusne
6.Gustinu slatkog proveravate tako da umočite kašiku u slatko (na šporetu) i naglo izvadite van. Slatko se ne sme slivati sa kašike u mlazu, već u kapima. Tako da izmedju svake kapi protekne recimo pola sekunde. Ja brojim jedan,dva tri i ako tako kaplje onda je ok.
7.Kada je dovoljno gusto skinite sa vatre, pokrite mokrom oceđenom krpom, vežite oko šerpe koncem da bude diht, prekrite suvom krpom i ostavite 24 sata da odstoji. Slatko će se još zgusnuti i ohladiti
8.Sutradan proverite da li je dovoljno gusto. Ako nije ponovo prokuvajte do željene gustine. Nakon toga ponovo krpa i hladjenje
9.Kada se dobro ohladi i bude dovoljno gusto sipajte u čiste i ohlađene tegle. Dobro zatvorite.“
Jednostavno, zar ne?
- Tako je Oto Dubislav Pirh, prilikom posete Srbiji 1829. zapisao u svom putopisu da „u kući beogradskog trgovca žena donosi ritopečkog vina, voće, i slatko koje ovde veoma dobro prave“, dok je Feliks Kanc, opisujući srpsku slavu, naglasio da se u kući ministra, profesora, bankara, oficira, advokata i lekara, kao i u kući najskromnijeg trgovca i zanatlije, posetiocima za dobrodošlicu služe upravo slatko i kafa – naglašava dr Cvetić Vučković, programski direktor „Muzeja slatka“.
Da, dobro ste pročitali - „Muzej slatka“, otvoren 2016. godine u porodičnoj kući Cvetića u centru Kraljeva, jedinstveni je muzej posvećen je kolekcionarskoj, konzervatorskoj, izlagačkoj i radioničarskoj delatnosti a sve sa željom da se očuva, a ujedno i promoviše srpsko kulturno i gastronomsko nasleđe.
„Sve do današnjih dana kuva se slatko, građanski specijalitet, tradicionalna srpska poslastica, svojevrsni ambasador porodičnog doma, koje se služi gostima u znak dobrodošlice i gostoprimstva. Najbolje se čuva na šifonjeru da ga ne dohvate deca i to u spavaćoj sobi koja se uglavnom ne greje, pa je tako lakše duže ga sačuvati“, kako se može saznati u „Muzeju slatka-Kući Cvetića“.
A evo kako su naše bake pripremale slatko:
„1.Prvo jedno malo objašnjenje. Ovaj recept vredi za svo voće, osim šljiva i kajsija (marelice). Za šljive počnite od prvog koraka, za ostalo voće od drugog.
Drugo: uvek radite slatko samo od jednog voća, ja ću dole opisivati različite postupke kod različitog voća, nemojte misliti da se meša.
2.U hladnu vodu umešajte živi kreč. Šljive ili marelice oljuštite i spustite na par sekundi u krečnu vodu. Zatim ih izvadite i isperite hladnom vodom. Tako vam neće pocrneti tokom kuvanja. Za svo ostalo voće preskočite ovaj korak
3.U dovoljno veliku šerpu stavite šećer, i dve čaše vode uključite da provri, i nastavite kuvati.
4.Za to vreme oljuštite dunje i rendajte ih u posudu u kojoj se nalazi hladna voda, inače će vam dunje potameti. Ako imate koštunjavo voće, izvadite koštice tako da ne razvalite plod. Moja mama to radi zihernadlom :-).
5.Kada su dunje izrendane, ili koštice poveđene, dunje ocedite i dodajte u kljucalo šerbe (mešavinu vode i šećera koja vam kuva na ploči) Crveno voće nemojte gnječiti. Kuvajte, konstantno mešajući na lagoanoj vatri, dok se ne zgusne
6.Gustinu slatkog proveravate tako da umočite kašiku u slatko (na šporetu) i naglo izvadite van. Slatko se ne sme slivati sa kašike u mlazu, već u kapima. Tako da izmedju svake kapi protekne recimo pola sekunde. Ja brojim jedan,dva tri i ako tako kaplje onda je ok.
7.Kada je dovoljno gusto skinite sa vatre, pokrite mokrom oceđenom krpom, vežite oko šerpe koncem da bude diht, prekrite suvom krpom i ostavite 24 sata da odstoji. Slatko će se još zgusnuti i ohladiti
8.Sutradan proverite da li je dovoljno gusto. Ako nije ponovo prokuvajte do željene gustine. Nakon toga ponovo krpa i hladjenje
9.Kada se dobro ohladi i bude dovoljno gusto sipajte u čiste i ohlađene tegle. Dobro zatvorite.“
Jednostavno, zar ne?
Izvor: Novosti
